Босна и Херцеговина након конгреса у Берлину

На конгресу у Берлину (1878. г.) је Аустро-Угарска добила право да уведе своју војску на територију БиХ. То је било потребно за понављање поретка у земљи и за стварање новог система управљања. Беч је добио активну подршку Немачке и Великобританије, које нису биле заинтересоване у појачању руских позиција у том региону. Оне су пристале на то да Аустрија ће наставити своју експанзију и даље на југоисток – Косово, Метохију, Стару Србију и Македонију.

На такав начин Аустро-Угарска је постала главна снага у решењу „источног питања“, а БиХ – основно наступиште за аустријску војску, која је ишла према европским провинцијама Турске. Судбина Босне се неко време налазила у зони интереса Беча и била је у директној зависности од опозиције Аустро-Угарске и Порте, са једне стране, а са друге Аустро-Угарске и Русије. Још једна је последица појачања позиција Аустро.Угарска на Балкану: неућешће БиХ у плановима Београда, који је хтео да уједини српске земље у једној држави.

17. јула 1878. г. је аустријска војска прешла границу Османске империје и ушла на територију БиХ. Тамо је њу сачекао јаки отпор не само босанских муслимана, него и хришћана, који су сматрали да Аустријанци су више опасни него Турци.

Босански католици су били задовољни доласком нове владе. У већем делу земље је била потребна резервна војска. Само у Херцеговини, где већина становништва су католици, војска је прошла без икаквих проблема.тамо је остао мали део војске на челу са генералом Јовановићем.

Аустро-Угарска није крила своје намере од БиХ. Већ 1879. г. рејхсрат је наступао за краткотрајно уједињење заузете територије, без обзира на то да је формално Порта сачувала свој суверенитет над Босном, и решења о промени статуса провинције су могли донети велике државе које су потписивале Берлински споразум.

После привремене окупације Босне аустријском војском на њеној територији је био посебан начин управљања. Главни управљач је био специјални императорски протеже, у његовим рукама је била војска и влада.

1882. г. управљање државом се поделило на војни део и цивилни. Након тога је дошао још један управљач – В.Калај, који је наставио такозвану кампанију „аустро-угарских“ Балкана. У оквирима те кампаније је било предвиђено формирање „босанске нације“ као политичке и националне идеологије; уједињење муслимана и католика, а у исто време и решење спорова међу њима; повратак муслимана у католицизам; колонизација Босне Немцима и представницима других католичких народа и т.д.

Следећи кораку том правцу је била анексија БиХ, коју је направила Аустро-Угарска 1908. г., без обзира на међународна правила и норме које су регулисали статус ове турске провинције. Свет и Европа су убрзано ишли ка Првом светском рату. Препреке између великих држава су се наслагале и заоштриле. Балкански полуоток и Босна су заузели у тим препрекама важно место. Анексија, у ствари, ке почела практично припремање за будући рат. При томе је унутрашња политичка ситуација у Босни била врло опасна.

Општа ситуација у провинцији је постајала веома напета. Социјални, економски проблеми везани за низак ниво живота, проузроковани ниским економским потенцијалом земље, су се појачали у резултату деловања националних и верских фактора. То је изоловало различите групације људи и проузроковало заоштрење односа између њих.

У БиХ су већу подршку добијале политичке странке и организације које наступале против аустријске окупације. Важно место између њих је заузела „Млада Босна“. У њеном саставу је била национална омладина која се налазила под утицајем социјалистичких идеја. Гаврило Принцип такође је био њен члан. 1914. г. Направио је атентат на аустријског ерцхерцега Фердинанда.

Догађаји Првог светског рата су променили главни правац историјског развоја БиХ – провинција је постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918. г.), а то је веома променило читав унутрашњи живот земље.

На основу Видовданског устава Босна и Херцеговина је задржала своју целовитост унутар Краљевине СХС све до обарања овог устава 1929. г. Након тога територија БиХ је подељена на четири дела. 1939. године по споразуму Цветковић-Мачек један део територије БиХ је укључен у састав бановине Хрватске.