Босанска бановина

Ускоро су међусобни односи између босанских богумила и Римске курије још више погоршали. 1232. г. у Босни су Стефана (сина Кулина) скинули са престола. Његово место је заузео Нинослав. Тај факат је сведочио о појачању позиција богумила. Након неколико покушаја решити тај проблем путем преговарања и претње, Папа је поново почео да се припрема за крсташки рат против богумила (1234. г.). На челу католичке војске је био мађарски краљ Коломан, који је хтео не само да утврди верске интересе, него и да добије нове земље. Рат на територији Босне је трајао пет година. У почетку Мађари нису имали срећу, док нису добили подршку једног босанског богаташа (мађарског кнеза Себислава, сина Стефана и унука Кулина). На крају су Мађари победили. 1239. г. мађарска војска је напустила Босну. То је искористио бан Нинослав и појачао своју владу и независност земље. Опасност са мађарске стране је потпуно нестала, када су 1241. г. на њихову територију дошли татаромонголи. 1242. г. један од татарских одреда, који се враћао из Далмације, прошао је кроз територију Босне и опљачкао босанско становништво.

Верске расправе су између босанских владара и Римске курије о ширењу богумилства у Босни трајеле и наредних неколико деценија. Средином 40-х година се то питање поново појавило на листи нерешених, и Папа трећи је пут започео крсташки рат против Босне. Нинослав је урадио као и Кулин – написао је писмо Папи, где је указао разлози (помоћ у организацији заштите од спољних непријатеља) сарадње са богумилима. Папа је њему веровао, зато поништио је наредбу о крсташком рату. 1250. г. мађарски краљ Бела IV је ушао и освојио Босну. Искористио је ситуацију: Нинослав је умро, а претенденти су били заузети победом босанског престола. Бела је поделио Босну на два дела због лакшег управљања том земљом. Северни део је постао провинцијом Мађарске и тамо су владали мађарски владари, а јужни део (Горња Босна) је оставио за босанског бана. Осим тога се појавила нова административна јединица – Мачванска бановина. Њен први владар је био зет Беле IV, чернигивски кнез Ростислав Михајловић (осим Мачве је владао североисточном Босном, Солу и Усуром). Бански престо је заузео Пријезда (неки сматрају да је био рођак Нинослава). А 1233. г. се спомиња између Босанаца који су прешли у католоцизам. По једној од постојећих верзија, он је родоначелник династије Котромановића. Бан је признао зависност од Мађарске. О Томе сведочи тај факт да 1260. г. Босанци су ратовали у саставу мађарске војске против чешког краља Пржемислава IIОтокара.

Крајем XIII в. Босна је била подељена на неколико области. Представљала је велики интерес за суседне државе. Под контролом босанског бана (у то време је био Стефан I Котроман, зет српског краља Драгутина) је био само централни део земље. Севернни (Соли и Усора) је мађарски краљ Ладислав поклонио Драгутину 1284. г. Део западних области је припадао хрватском бану Павлу Шубићу. У априлу 1299. г. Шубић је прогласио себе „владаром Босне“, али документално то није потврђено. У повељи, коју је написао Карл Неаполитански 1299. г., је указана владавина Шубића, али Босна није споменута у том списку. 1301. г. Шубић је поклонио свој део Босне млађем Младену, који је кроз годину дана покушао да рашири босанску државу – ратовао је са Стефаном Котроманом. У јуну 1304. г. Младен је погинуо у битци против „јеретика“, али рат против босанског бана је наставио Павле. 1305. г. Шубић је победио и раширио своју државу, а касније је владао том државом његов син Младен II. Кроз неко време Младен IIjeпрогласио Стефана II, сина Стефана I, босанским баном.

Прво нови бан је био зависан од свог патрона. Практично је испуњавао улогу намесника, али кроз кратко време је показао себе као добар политичар (искористио је међусобне ратове у Србији после смрти краља Милутина) и постао пуноправни владар два пута веће државе. Северна граница земље Стефана II је прошла по Сави (после освајања Усоре и Соли), а јужна – по Јадранском мору (после освајања територије између Неретве и Цетиња, и једног дела Хумске земље).

Почетком 20-х година XIV века после смрти Младена Шубића, Стефан II Котромановић је остао једини владар у Босни. У то време су се активно развијале економика и трговина, успоставили чврсте везе са Дубровником.

Током следећих тридесет година бан Стефан II је обезбедио добре услове за развој државе. У јесен 1350. г., када је српски цар Душан са великом војском кренуо на Босну, Стефан II је морао да побегне у далеке планине, а неки босански богаташи су прешли на српску страну. Без обзира на то он је и у тој ситуацији нашао излаз. Душан је добио вест о лошим променама на јужној граници Србије и морао да се врате у Македонију.