Нестајање Босанске државе

Босански престо после Твртка је добио његов ујак – Дабиша, који није могао да савлада са богаташима и постао је играчка у њиховим рукама. Против њега су били и спољнополитички фактори: земље-комшије, пре свега Мађарска, су се трудиле да врате изгубљене територије. То је проузроковало губљење краљевском влашћу улоге централног руководилаца у земљи. Неке су области, које имале су одређену независност за време Твртка, ојачале и даље градиле своју политику одвојено од босанског краља. Дабиша је контролисао само Централну Босну, а остала територија јебила у рукама богаташа: кннеза Павле Раденовића, војводе Влатка Вукотића (кога је наследио синовац Сандаљ Хранић 1392. г.), браће Радивојевић, Хрвоје Вукчића који је имао најјачи утицај на збивања у земљи.зато Хрвоје Вукчића и његовог брата Вука су прогласили бановима Хрватске и Далмације 1391. г.

Озбиљни проблеми су се појавили 1393. г., када мађарски краљ Сигизмунд је почео да тражи од Дабише враћање зависности Босне од Мађарске. Дабиша није могао да се противи томе, зато је и потписао Ђаковачки споразум (по називу града) где је пристао на све мађарске услове. Тамо се радило о томе да Босна поново зависи од Мађарске и да Дабиша заузима до смрти босански престо, а после тога престо ће да пређе Сигизмунду.

Ђаковачки споразум није одговарао босанским интересима, али је имао по Босну и позитивно значење: територија земље се није променила. Против споразума је наступао део босанских феудалаца на челу са Иваном Хорватом. Али нису могли да организују отпор мађарској војсци краља Сигизмунда. Дабиша је био на страни Хорвата, али то није га спасило од освете мађарског монарха. Сигизмунд је искористио устанак босанских феудалаца као узрок за нове претензије. Овај пут је захтевао да Дабиша одрекне од владе у Хрватској и Далмацији. Дабиша је пристао и на то. Ускоро, у септембру 1395. г., Дабиша је умро, а босански престо је заузела његова удовица Јелена. То није било у складу са Ђаковачким споразумом, али Сигизмунд се спремао у то време за рат са Турцима и није могао да се бори за босански престо. Оставио је решење тог питања до бољег времена.

Краљица Јелена је утицала на унутрашњу и спољну политику још мање него њен супруг. Она је заузимала босански престо до 1398. г., али влада фактички је била у рукама најјачих феудалаца: Павле Раденовића, Сандаља Хранића, Хрвоје Вукчића. Хрвоје је предложио кандидата на престо – Остоје Христића, који је испуњавао вољу Хрвоје за време свог руководства (1398. г. – 1404. г.).

1398. г. Босна је два пута постала жртва агресије са стране Османске империје и Мађарске, и два пута је славила победу. У јануару огромна турска војска је морала да бежи од хладноће и снега. У јулу краљ Сигизмунд, који није био задовољан развојем догађаја у Босни, је пробао да окрене ситуацију на своју корист, али Мађара је чекао јак отпор. Они су схватили да неће тако лако победити, зато су се вратили код себе. Хрвоје, када је пратио Мађара, је освојио Дубицку жупу.

Збивања између XIV – XVв. су донели за Хрвоје Вукчића нове успехе и још више појачали његову улогу и положај у држави. 1400. г. Остоје је га наградио за добру службу облашћу Ливно, након чега готово цела Западна Босна је била под његовом влашћу. Мада, 1402. г. хрватски бан Мирко Бубек је искористио одсутство Хрвоје и вратио Дубицку жупу, али Вукчић је добио нове земље у Далмацији. У јесен 1403. г. је један од претиндента на мађарски престо – краљ Неаполитански Владислав (који је добио подршку од Остоје и Хрвоја) – је ставио Вукчића на дужност главног испуњавача власти у Мађарској, Хрватској, Далмацији и Босни. У то време је и поклонио њему острва Брач, Хвар, Корчулу и град Сплит. Хрвоје је добио од Владислава још један поклон – титулу херцега, а то је њему дозволило прогласити своје земље независном државом.

У то време су међусобни ратови у Мађарској се завршили победом главног непријатеља краља Владислава – Сигизмунда, који је одмах почео да уређива своје земље. Крајем 1403. г. се појавио са војском у Босни. Краљ Остоје није хтео да ризикује и признао победу мађарског владара. То је изазвало незадовољство једног дела босанских феудалаца, између којима су били Хрвоје Вукчић и Сандаљ Хранић. Остоје је пробао да балансира међу њима, али није могао и 1404. г. у мају престао је да буде краљ Босне. Нови краљ Босне је Твртко II Твртковић који је био потпуно зависан од владе оних који су га ставили на престо (од Хрвоје Вукчића и Сандаља Хранића). Твртко II је заузимао престо до 1408. г. Исте године пуно се догодило озбиљних промена у Босни: краљ Сигизмунд је почео рат против њих и победио, после чега његову власт су признали чак и они који су до последњег момента подржавали Владислава. У новембру 1408. г. Остоја је поново постао краљ Босне. Сигизмунд није био задовољан испуњењем Ђаковачког споразума, зато током 1410. г. – 1411. г. неколико пута је покушао да освоји Босну. На његовој страни су били Хранић, Вукчић, који је био на челу једног мађарског одреда, српски деспот Стефан Лазаревић, а против њега – Сандаљ Хранић и Павле Раденовић.

Међусобни ратови су трајали у Босни следећих неколико година, а то је проузроковало пуни хаос у земљи. 1415. г. Хрвоје Вукчић се обратио код Турака да му помогну. То је имало веома озбиљне последице по главне учеснике конфликата. Ускоро Османска империја је постала главни спољни фактор, који је утицао на унутрашњу политичку ситуацију у Босни, а Мађарска је отишла на други план. Тако су Турци почели да се припремају за главни напад, који се завршио по Босну губљењем независности 1463. г.

Прво Турци су, као алтернатива владавине Мађарске, добили подршку у Босни не само феудалаца, него и одређеног дела обичних људи. Од Османске империје су чекали нове методе решавања проблема, између којих је био проблем вероисповести (толеранција ислама односно православне вере и богумилства је била много већа, него агресиван приступ католоцозма ка том проблему).

Догађаје (20-30-х година XV в.) у Босни су везане за грађански рат. Економско стање и услови живота већине становништва су се погоршали, османски утицај се појачао. Сандаљу Хранићу је припадала главна улога у решавању унутрашњих политичких питања. Босански престо су заузимали по реду Остоја (умро је 1418. г.), његов син Стеван (де факто до 1420. г., де јуре до смрти 1423. г.), Твртко II (умро је у новембру 1443. г.). мађарска је време од времена покушала да врати своје позиције у Босни; Босна и Србија су ратовале између себе – покушале да реше територијално питање око града Сребреница. Активно учествовати у унутрашњим босанским збивањима је хтела Венеција; велики утицај је имао Дубровник.Верски плурализам је проузроковао процес дезинтеграције државе, кочио је идеју босанске независности. У земљи је постојало 4 вероисповести (богумилство, православље, католицизам, ислам). Најјачи су били богумили, који нису подржавали никакву краљевску власт и централизацију.

Стефан Томаш (остојин син) је постао краљ после Твртка II (1441. г. – 1461. г.). Њега нису подржавали неки босански владари на челу са најјачим од њих, синовцем Сандаља Хранића – Стефаном Вукчићем, који је добио подршку од Османске империје, неких мађарских феудалаца на челу са Германом Цељским који је хтео да добиле босанску круну, и богумили. Томаш се спасио само захваљујући подршци папске курије (зато је променио веру и примио католицизам) и другог мађарског феудалаца, конкурента Германа Цељског – Јанко Хуњади.

Објективни и субјективни околности нису омогућили Томашу да разради стратегију и тактику борбе за сачување босанске независности од османске претње, која се повећавала сваког дана. Босна је за време његоввог владања као и пре страдала од међусобних ратова и губила нове територије. Највећи територијални губитак је био отцепање 1448. г. земаља херцега Стефана. Ускоро по титули њиховог владара ове земље су добиле назив „Херцеговина“. 1454. г. султан је био веома задовољан освајањем Константинопола и затражио од Томаша четири босанских градова. А кроз три године је послао у Босну велики одред радника, који је бранила војска од 8.000 војника, да би су изградили мост преко Саве. Фактички савезници су напустили Томаша. Он је направио покушај да поправи положај кроз уједињење Босне и Србије на челу са својим сином Стефаном Томашевићем, али није успео.

После освајања Србије Турцима 1459. г., постало је јасно да је на реду Босна. У јулу 1461. г. Томаш је умро, а престо је добио његов син Стефан, који је био последњи босански краљ. У пролеће 1463. г. османски одреди су почели чешће долазити у Босну и Херцеговину. Стефан је схватио безнадност свог положаја и предложио султану потписати уговор, где је предвиђено сачување статус-кво на петнајест година, али није добио одговор на свој предлог. У мају 1463. г. султан уз јаку војску је ушао на територију Босне и почео је љено освајање. Тај рат је трајао само шест недеља и завршио се потпуном победом Турака. Босанци готово нису се противили томе. Краља Стефана Томашевића, као и већину босанских богаташа, су убили по наруџбини султана. У сваком већем граду земље су се налазили османски одреди. Босна је престала да постоје као независна држава.

Босна се развијала даље социјално и економски као друге српске земље. Неке разлике су биле, што се објашњавало њеним географским положајем. У главном, како сматра већина историчара, Босна је увек била „периферија периферије“.