Босна и Херцеговина у саставу Османске империје

У XV – XVIIIв. се зауставио политички, социјални и економски развој Босне и Херцеговине. Дуго време су господарство и управљање, а такође систем друштвених и политичких односа били на нивоу друге половине XV в. То се објашњавало тиме да се држава претворила на једну од европских провинција Османске империје.

Освајање Босне Турцима је имало своје особине. Најважнија од њих је брзина и готово одсутство отпора код Босанаца. Научњаци сматрају да се то објашњава постојањем богумилства: Босанци и Херцеговци нису хтели да учествују у борби хришћанства и муслиманства.

Већина истраживача на исти начин објашњава и тај факат да одмах после доласка Турака пуно босанских богаташа су прешли у муслиманство. При томе су сачували своја права, имовину и привилегије.

То је имало веома велики утицај на даљи развој збивања у држави. У Босни и Херцеговини имућни људи су се одвојили од већине простог православног народа, и постали „десном руком“ турске политике у земљи. При томе је била сачувана феудална организација економског, друштвеног и политичког живота која је била присутна на овом подрућју пре доласка Турака.

Уз неко време су босански „бегови“ и „аге“ добили високи степен самосталности. То се десило због удаљености од центра Империје, што је проузроковало већу експлуатацију становништва, које је морало да даје газди већи део произведене робе у поређењу на остале делове Османске Империје (трећину уместо десетине).

Процес исламизације се почео и код других слојева становништва Босне и Херцеговине. Главни је разлог тог процеса жеља боље се прилагодити за нове услове живота. Мотиви су имали животи карактер.

Дакле, можемо да кажемо да од XVIв. Босна и Херцеговина је постала не само погранична цивилизована земља и објакет политичких интереса неких европских земаља (Аустрије, Италије, Русије), него и територија где се формално оригинално уједињење са етничким и верским принципима.

Са тачке гледишта административног управљања, Босна је такође имала неку специфику: градовима и неким регијама земље су управљали „капетани“. Њихова власт се наследила током дугог времена и остајала код представника истих родова. У Травнику је било седиште великог визира, који се сматрало да је главни у тој провинцији. У Сарајеву се налазио турски гарнизон.

Кроз неко време је Османска империја почела да деградира и изгубила могучност да утиће на развој ситуације у даљим регијама. Улога визира је постала мања. Крајем XVIIIв. су босански бегови поћели да показују отворено непризнање турске владе, јер су се осечали независним од Порте.

Устанак босанских феудалца против султана се почео 1831. г. На челу устанка је био капетан Хусеин. Феудалци су добили неколико победа и раширили зону свог деловања на већину територије државе. Ускоро су њих Турци ухватили, али устанци нису престали.

Последњи је био успешан покушај оборити сепаратизам на челу са Омер-пашом Латасом 1851. г. Као резултат тог покушаја је смрт већине босанских бегова, а ауторитет султанове владе се ојачао. Након победе су Турци променили начин управљања том земљом. Главни задатак те промене је било појачање улоге центра и смањење права и слобода домаћих феудалаца. Главни дужности нису више заузимали Босанци, него Турци који су долазили из Стамбула и других делова Османске империје.

У другој половини 50-70. г. XIXв. је погоршала ситуација у Босни и Херцеговини. Социјалне и економске спорове је допуњавао сепаратизам домаћих богаташа.

Османска империја је била у то време у врло незгодном положају. Европске земље су вршили јак притисак на њу. Као последица тога – Османска империја није могла да контролише ситуацију у БиХ. У јуну 1875. г. се почео устанак у Херцеговини. У аугусту исте године је прешао и на територију Босне.

Устанак је имао антитурски карактер и социјални правац. Главна његова особина је опозиција хришћанства и муслиманства. Зато су на челу босанских устанака били католички свештеници, а подршку је њима пружила Аустрија.

Устанак у Херцеговини је био врло значајан у целој европској историји. Трајао је и током 1878. г. Готово све европске земље су обратили на њега пажњу. Прво Србија и Црна Гора, а касније (у априлу 1877. г.) и Русија су почеле рат против Турске.

По Сан-Стефанском мировном уговору БиХ је требала да добије самоуправљање. Губернатором провинције је могао да буде само представник хришћанства, што је значило настављање борбе против Турака. Али практички то се није остварило. То се објашњава утицајем на ситуацију у Босни и око ње међународним факторима. У то време се формира разлика у погледима на решење такозваног „источног питања“ између Западне Европе и Русије. Главно је место у животу БиХ заузела Аустро-Угарска. Остале западноевропске земље су признале да је ослободила балканске словене од турске зависности.