Босанске земље у X—XIII веку

Словени су дошли на подручје Босне и Херцеговине у VI-VII веку, као и на осталу територију Балканског полуотока. У то време овде није постојало ни једне државе, али су у историји споменуте следеће области: Захумје, Травунија, Неретвљанска земља, Рама и т.д. Крајем IX века, када је Василиј I био император Византије (867. г. – 886. г.), босанске земље, као и цели полуоток, осим Бугарске, су припадали Византији. Средином Х в. готово цела територија (од Дрине на истоку до Врбаса на западу) се прикључила првој Српској држави на челу са Чеславом.

Чеслав је први ујединио у једној држави све земље где су становали Срби. Након његове смрти 950. г. у држави су се појавиле дезинтеграционе тенденције и Босна се одвојила. Та борба није одмах дала резултат. У почетку Босна је била у саставу Хрватске државе, на челу које је био краљ Крешемир II, после тога поново је била у саставу Српске државе: почетком 80-х XI в. краљ Бодин је заузео Рашку и Босну, па поклонио последњу кнезу Стевану. У саставу државе Бодина су били Зета, Рашка, Босна, Хум, Травунија. Главни град те државе је био Скадар.

Дешавања почетка ХIIв. су имали велики утицај и последице по балканско становништво. Мађари је ратни и агресивни народ. Њих је крајем IX в. византијски император Лав VI Мудар позвао у помоћ у борби против бугарског цара Симона. Након те борбе Мађари су постали толикко јаки, да су кренули према југу, на Јадранско море. 1102. г. Хрвати су признали да је мађарски краљ Коломан њихов владар. 1136. г. Мађари су се појавили и у Босни. Заузели су велику жупу Раму. Од 1138. г. Рама је постала део мађарске краљевске титуле.

У исто време владар Зете – Кочопар – се такмичио са Рашком за прво место између српских земаља, покушао је да оснива зетско-босански савез против жупана Вукана преко женидбе са ћерком босанског бана. Али у томе није успео, а кроз неко време Рашка је заузела централно место у српској историји, а Зета је отишла на други план. Пошто Разка и Зета су водиле борбу између себе и са Византијом, они су оставиле без пажње Босну која се отцепала од осталих српских земаља.

Од средине XII в. Босном је владао бан који је признавао првенство Византије. Један од познатих бана је био Борић. Родио се у Грбарју поред брода. Како је Борић постао босански бан историја не спомиња, у историјским документима пише само да је припадао јаком породићном браству. У време династичке кризе у Мађарској 1162. – 63. г. Борић је подржавао византијског кандидата на мађарски престо, али победио је Стефан IV, син краља Гејзе (Гејза је био ожењен са ћерком великог руског кнеза). Стефан се осветио бану и послао немачког витеза Готфрида са војском против њега. Неки српски историчари сматрају да заједно са Готфридом у Босну је дошао и кнез Котроман – родоначелник познате босанске династије Котромановића.

1180. г. у документима се први пут појављује име босанског бана Кулина који, вероватно, је владао земљом и раније (можда је постао бан одмах након Борића средином 60-х година). У XII – XIII в. је Кулин био васал Мађарске.

1054. г. хришћанска црква се раздвојила на католичку и православну, и верско питање је постало важни политички аргуменат на Балкану. Почетком XIII в. бан Кулин је био у опасној ситуацији: рекли су Папи Римском Инокентију III да је дао склониште јеретицима којих су отерали из Далмације. Папа је хтео да мађарски краљ Имре казни босанског бана. Кулин је морао да се понаша као да не разуме о чему се ради. 8. априла 1203. г. Босанци су на челу са Кулином у присутности папског легата напустили своју вероисповест. Након тога босански представници, папски легат и син Кулина (чије име није познато) су кренули код мађарског краља да се заклете у верности папи.

Јерес, која није дозвољавала мирно спавати понтифику, изазвала је оштру реакцију и била присутна у Босни дуго време. Она се звала богумилство и била веома популарна у неким југоисточним областима државе. О богумилима се спомиња у Хрватској, Далмацији, Србији (тамо се са њима активно борио Стефан Немања), али највише њих је било у Босни. Неки истраживачи објашњавају то одсутством јаке централне владе, такмичењем између католичке и православне цркве, сличношћу богумилских постулата са антифеудалним и антицрквеним жељама народа. С. Станојевић, који је написао „Историју српског народа“, говори и о сличности богумилства са „анархистичким жељама народа“.

Током 20-30-х година XIII в. богумилство у Босни се готово претворило на државну религију, без обзира на то да је бан Кулин уверавао Папу Римског у супротном. 1221. – 1222. г. Папа Римски је подигао владаре осталих католичких држава у крсташки рат против богумилске Босне. Мада, овај пут нису стигли да пређу са речи на посао јер Мађарска (која је требало да буде покретна снага у том рату) је имала пуно унутрашњих озбиљних проблема.