Босна за време Твртка

1353. г. је умро Стефан II Котромановић и није оставио наследника. Босански престо је заузео стефаном брат – Владислав, али на врло кратко време, зато што је умро. После тога су се почели међусобни ратови у Босни: познати родови су се борили за централну владу у земљи. Супруга Владислава – Јелена – је добила подршку мађарског краља Лајоша I Великог. Захваљујући томе престо је добио син Владислава, који се Твртко и имао 15 година. Са његовим именом су везана важна збивања у историји Бсоне, например, појава краљевине Босна. У почетку је руководио земљом уз подршку маме, али доста брзо је преузео иницијативу у своје руке. Од тога Босна није постала јача. У другој половини 50-х година бан је дао Мађарима западни део Хумске области и постао више зависан од Мађара.

Ситуација се променила на боље после 1363. г., када је Лајош послао војску против Твртка, зато што је сматрао да постоје јерес у Босни. Али овај пут су Босанци имали срећу – Мађари су брзи напустили њихову земљу. Твртко је славио победу, која је њему дозволила да постане самосталан.

У другој половини 60-х година XIV века се почео грађански рат у Босни. Против бана се борио његов млађи брат, који је добио подршку једног дела босанских богаташа. Твртко је морао да напусти земљу и да тражи помоћ код мађарског краља. Не узимајући у обзир те конфликте које су били између владара мало пре, Лајош је подржао Твртка, захваљујући чему тај је вратио свој статус-кво. Толеранција Лајоша се врло лако објашњавала: Вук није био оријентисан за сарадњу са Мађарском него са Србијом. За успостављање мира у држави Твртку је било неопходно готово три године. Непријатељима бана (између којих су били синовац Твртка Дабиша, војевода Пурча, владар Хумске области Санко Милтеновић) је помагао Никола Алтомановић, који је био један од српских богаташа.

Жупан Никола Алтомановић (главни град његове жупаније се налазио у Ужицу) је имао шансе добити српски престо након смрти краља Вукашина у битци на Марици (1371. г.). Сматрало се да је један од најјачих српских владара. Територија његове жупаније се ширила од Рудника (централна Србија) до Јадранског мора.

Алтомановић је био главни и врло опасан конкурент по кнеза Лазара. Крајем 1371. је одузео код њега област Рудник. Тешко је рећи чиме би се могла завршити опозиција Николе Алтомановића и Лазара Хребљановића. Али већина суседа Алтомановића није га волела и зато подрала Лазара. На Лазаревој страни се нашао и Твртко са мађарским краљем Лајошем. 1373. г. савезници су ухапсили Алтомановића у Ужицу и поделили његову земљу између себе. Бан Твртко је после поделе жупе Алтомановића добио земље у Западној Србији са градовима Милешево, Пријепоље, Гацко и т.д. На такав начин се Босанска држава раширила даље од реке Дрине, која много векова је била природна граница између Босне и Србије. Велики део Рашке је припадао Твртку.

Ситуација на Балканима је у другој половини 70-х година XIV в. отварала за босанског бана добре перспективе. Твртко је добио реалну могућност да заузме српски престо, пошто краљ Вукашин Мрњанчевић је погинуо, а последњи од Неманића – Урош (1371. г.) је умро. Али на то место је рачунао и кнез Лазар. Његова нада је после победе над Николом Алтомановићем појачала, али и за Твртка та победа је постала као додатни стимул, јер територија његове државе је постала већа готобо два пута од државе Хребљановића.

Легитимност претензија Твртка на српски престо је појачао и тај факат да је његова баба – Јелизавета, супруга бана Стефана II Котромановића – била ћерка краља Драгутина Немањића. У исто време Лазар је своје право објашњавао родбинским везама са династијом своје супруге Милице. Дакле, Твртко је био унук једног од Немањића, представника основне династије, а Лазар је био само супруг представнице једне од не главних линија, која никад није заузимала престо.

Питање легитимности владе је било веома важно у то време, зато позиција босанског бана је била много јача, него његовог конкурента. Али до директне опозиције између Твртка и Лазара није дошло. Обадва су показали мудрост и политичку зрелост, радили су сагласно са својим плановима и сачували партнерске везе, које су биле неопходне у борби са Николом Алтомановићем. Лазар се трудио да ујеидни српске земље, а Твртко је 1377. постао краљ Србије и Босне. Сагласно са постојећомсрпском традицијом је променио име Твртко на Стефан.

Током 1377. г. – 1390. г. краљ Твртко је појачао не само своју државу него и своју владу. Босна је постала најјача између балканских земаља. Томе су допринеле као спољне околности, тако и субјективни фактори неорденарне личности Твртка.

Твртко је за време рата Венеције против Ђенове 1378. г. – 1381. г. раширио сферу деловања на југу државе. То је њему дозволило решити важно питање о излазу земље на море (Босна је користила луку Дубровник). Место се за изградњу новог града-луке налазио на северу Которског залива, а повељу је подписао босански краљ 2. децембра 1382. (данас тај град се зове Херцег Нови и расположен је на територији Црне Горе).

Свађе у Мађарској, које су се појавиле након смрти Лајоша (септембар 1382.) су, прво, помогле Твртку постати независан од мађарских владара, друго, допринеле ширењу његове државе за рачун бивших мађарских територија (Хрватска, Далмација).

Мађарски престо је добила старија ћерка Лајоша Марија. Против ње су наступили неки хрватски богаташи (браћа Хрвати, један од њих – Иван – је био бан Мачве, а други – Павле – загребачки бискуп; њихов ујак Иван Палижна). У потрази за подршком ван земље су се брзо окупили поред босанског краља. Твртко у неки моменат је постао непритељ краљице Марије. Активно је помагао њеном опоненту принцу Ладиславу и његовим пријатељима.

У аугусту 1388. се појавио на територији Босне велики османски одред на челу са Шајином. 27. аугуста, близу градића Билећа, је босанска војска победила тај одред на челу са војводом Влатком Вукотићем. Твртко је настављао да води активну политику у Далмацији, али већ следеће године је морао да обрати више пажње новој опасности: против савезне Србије је кренуо султан Мурад са великом војском. Пошто је Твртко разумео величину те опасности, одмах у помоћ кнезу Лазару велики одред на челу са Влатком Вукотићем. Уз Босанце је кренуо и хрватски савезник Твртка – Иван Палижна.

У Босни битку на Косовом пољу (28. јуна 1389.) су схватили специфично. Војвода Вукотић је саопштио Твртку о победи хришћанске војске кнеза Лазара, јер Мурад је погинуо у битци, а Турци су одмах после битке напустили Србију. Твртко је то рекао неким западним комшијама и становницима далмацијских градова. Саопштење о победи у град Троги су послали 1. аугуста, дакле, чак када је прошао и месец дана после битке процена њених последица није се променила.

1388. под контролом Твртка је била већина хрватске територије. У првој половини 1390. г. су зависност од босанског краља признали сви далматински градови (осим Задра и Дубровника) и острва: Хвар, Брач, Корчила. У неким документима од јула – аугуста 1390. г. се појављује нова титула Твртка: „краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја“.

У то време држава Твртка је била на врхунцу свог развоја. Босна је постала највећа земља на Балкану што се тиче територије: у њеном саставу су биле босанске земље, део Рашке, готово цела Далмација и такозвана Узка (Стара) Хрватска. На северу Босна је имала реке Саву и Уну, на југу – Јадранско море, на истоку – реке Дрину, Лим, Мочару. Твртко је могао након смрти кнеза Лазара раширити територију своје државе на југоисток, али није искористио ту могућност. Можда није хтео да то уради због моралних мишљења, а можда и није хтео да граничи са земљама које је освојила Османска империја.

У 80-90-м годинама XIVв. Босна је била највећа и најјача земља на Балканском полуотоку (изузев Порте). Имала је политичку, економску и војну снагу, и могла би да влада не само у централном делу Балкана, него и у целим Балканима, Централној Европи. Неко од српских историчара успоређује Босну за време Твртка са државом цара Душана, али у исто време кажу да је прва имала више шанси за дуго постојање него друга. Објашњавају то етнокултурном једнообразношћу Босне, јер Душан је скупио у својој држави различите народе: „цар Срба, Грка и Албанаца“.

Између држава Твртка и Душана постоје још једна заједничка црта: обадве су резултат делатности њихових владара и обадве су нестале након њихове смрти. Заједничко је и то да Твртко и Душан су изненада умрели у средини марта 1391., када су напунили 52. годину. Мада, држава цара Душана се распала одмах након његове смрти, а држава Твртка после марта 1391. је постојала неко време, али је изгубила улогу регионалног лидера и није утицала на спољну политику.