Босна за време Твртка

1353. г. је умро Стефан II Котромановић и није оставио наследника. Босански престо је заузео стефаном брат – Владислав, али на врло кратко време, зато што је умро. После тога су се почели међусобни ратови у Босни: познати родови су се борили за централну владу у земљи. Супруга Владислава – Јелена – је добила подршку мађарског краља Лајоша I Великог. Захваљујући томе престо је добио син Владислава, који се Твртко и имао 15 година. Са његовим именом су везана важна збивања у историји Бсоне, например, појава краљевине Босна. У почетку је руководио земљом уз подршку маме, али доста брзо је преузео иницијативу у своје руке. Од тога Босна није постала јача. У другој половини 50-х година бан је дао Мађарима западни део Хумске области и постао више зависан од Мађара.

Ситуација се променила на боље после 1363. г., када је Лајош послао војску против Твртка, зато што је сматрао да постоје јерес у Босни. Али овај пут су Босанци имали срећу – Мађари су брзи напустили њихову земљу. Твртко је славио победу, која је њему дозволила да постане самосталан.

У другој половини 60-х година XIV века се почео грађански рат у Босни. Против бана се борио његов млађи брат, који је добио подршку једног дела босанских богаташа. Твртко је морао да напусти земљу и да тражи помоћ код мађарског краља. Не узимајући у обзир те конфликте које су били између владара мало пре, Лајош је подржао Твртка, захваљујући чему тај је вратио свој статус-кво. Толеранција Лајоша се врло лако објашњавала: Вук није био оријентисан за сарадњу са Мађарском него са Србијом. За успостављање мира у држави Твртку је било неопходно готово три године. Непријатељима бана (између којих су били синовац Твртка Дабиша, војевода Пурча, владар Хумске области Санко Милтеновић) је помагао Никола Алтомановић, који је био један од српских богаташа.

Жупан Никола Алтомановић (главни град његове жупаније се налазио у Ужицу) је имао шансе добити српски престо након смрти краља Вукашина у битци на Марици (1371. г.). Сматрало се да је један од најјачих српских владара. Територија његове жупаније се ширила од Рудника (централна Србија) до Јадранског мора.

Алтомановић је био главни и врло опасан конкурент по кнеза Лазара. Крајем 1371. је одузео код њега област Рудник. Тешко је рећи чиме би се могла завршити опозиција Николе Алтомановића и Лазара Хребљановића. Али већина суседа Алтомановића није га волела и зато подрала Лазара. На Лазаревој страни се нашао и Твртко са мађарским краљем Лајошем. 1373. г. савезници су ухапсили Алтомановића у Ужицу и поделили његову земљу између себе. Бан Твртко је после поделе жупе Алтомановића добио земље у Западној Србији са градовима Милешево, Пријепоље, Гацко и т.д. На такав начин се Босанска држава раширила даље од реке Дрине, која много векова је била природна граница између Босне и Србије. Велики део Рашке је припадао Твртку.

Ситуација на Балканима је у другој половини 70-х година XIV в. отварала за босанског бана добре перспективе. Твртко је добио реалну могућност да заузме српски престо, пошто краљ Вукашин Мрњанчевић је погинуо, а последњи од Неманића – Урош (1371. г.) је умро. Али на то место је рачунао и кнез Лазар. Његова нада је после победе над Николом Алтомановићем појачала, али и за Твртка та победа је постала као додатни стимул, јер територија његове државе је постала већа готобо два пута од државе Хребљановића.

Легитимност претензија Твртка на српски престо је појачао и тај факат да је његова баба – Јелизавета, супруга бана Стефана II Котромановића – била ћерка краља Драгутина Немањића. У исто време Лазар је своје право објашњавао родбинским везама са династијом своје супруге Милице. Дакле, Твртко је био унук једног од Немањића, представника основне династије, а Лазар је био само супруг представнице једне од не главних линија, која никад није заузимала престо.

Питање легитимности владе је било веома важно у то време, зато позиција босанског бана је била много јача, него његовог конкурента. Али до директне опозиције између Твртка и Лазара није дошло. Обадва су показали мудрост и политичку зрелост, радили су сагласно са својим плановима и сачували партнерске везе, које су биле неопходне у борби са Николом Алтомановићем. Лазар се трудио да ујеидни српске земље, а Твртко је 1377. постао краљ Србије и Босне. Сагласно са постојећомсрпском традицијом је променио име Твртко на Стефан.

Током 1377. г. – 1390. г. краљ Твртко је појачао не само своју државу него и своју владу. Босна је постала најјача између балканских земаља. Томе су допринеле као спољне околности, тако и субјективни фактори неорденарне личности Твртка.

Твртко је за време рата Венеције против Ђенове 1378. г. – 1381. г. раширио сферу деловања на југу државе. То је њему дозволило решити важно питање о излазу земље на море (Босна је користила луку Дубровник). Место се за изградњу новог града-луке налазио на северу Которског залива, а повељу је подписао босански краљ 2. децембра 1382. (данас тај град се зове Херцег Нови и расположен је на територији Црне Горе).

Свађе у Мађарској, које су се појавиле након смрти Лајоша (септембар 1382.) су, прво, помогле Твртку постати независан од мађарских владара, друго, допринеле ширењу његове државе за рачун бивших мађарских територија (Хрватска, Далмација).

Мађарски престо је добила старија ћерка Лајоша Марија. Против ње су наступили неки хрватски богаташи (браћа Хрвати, један од њих – Иван – је био бан Мачве, а други – Павле – загребачки бискуп; њихов ујак Иван Палижна). У потрази за подршком ван земље су се брзо окупили поред босанског краља. Твртко у неки моменат је постао непритељ краљице Марије. Активно је помагао њеном опоненту принцу Ладиславу и његовим пријатељима.

У аугусту 1388. се појавио на територији Босне велики османски одред на челу са Шајином. 27. аугуста, близу градића Билећа, је босанска војска победила тај одред на челу са војводом Влатком Вукотићем. Твртко је настављао да води активну политику у Далмацији, али већ следеће године је морао да обрати више пажње новој опасности: против савезне Србије је кренуо султан Мурад са великом војском. Пошто је Твртко разумео величину те опасности, одмах у помоћ кнезу Лазару велики одред на челу са Влатком Вукотићем. Уз Босанце је кренуо и хрватски савезник Твртка – Иван Палижна.

У Босни битку на Косовом пољу (28. јуна 1389.) су схватили специфично. Војвода Вукотић је саопштио Твртку о победи хришћанске војске кнеза Лазара, јер Мурад је погинуо у битци, а Турци су одмах после битке напустили Србију. Твртко је то рекао неким западним комшијама и становницима далмацијских градова. Саопштење о победи у град Троги су послали 1. аугуста, дакле, чак када је прошао и месец дана после битке процена њених последица није се променила.

1388. под контролом Твртка је била већина хрватске територије. У првој половини 1390. г. су зависност од босанског краља признали сви далматински градови (осим Задра и Дубровника) и острва: Хвар, Брач, Корчила. У неким документима од јула – аугуста 1390. г. се појављује нова титула Твртка: „краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја“.

У то време држава Твртка је била на врхунцу свог развоја. Босна је постала највећа земља на Балкану што се тиче територије: у њеном саставу су биле босанске земље, део Рашке, готово цела Далмација и такозвана Узка (Стара) Хрватска. На северу Босна је имала реке Саву и Уну, на југу – Јадранско море, на истоку – реке Дрину, Лим, Мочару. Твртко је могао након смрти кнеза Лазара раширити територију своје државе на југоисток, али није искористио ту могућност. Можда није хтео да то уради због моралних мишљења, а можда и није хтео да граничи са земљама које је освојила Османска империја.

У 80-90-м годинама XIVв. Босна је била највећа и најјача земља на Балканском полуотоку (изузев Порте). Имала је политичку, економску и војну снагу, и могла би да влада не само у централном делу Балкана, него и у целим Балканима, Централној Европи. Неко од српских историчара успоређује Босну за време Твртка са државом цара Душана, али у исто време кажу да је прва имала више шанси за дуго постојање него друга. Објашњавају то етнокултурном једнообразношћу Босне, јер Душан је скупио у својој држави различите народе: „цар Срба, Грка и Албанаца“.

Између држава Твртка и Душана постоје још једна заједничка црта: обадве су резултат делатности њихових владара и обадве су нестале након њихове смрти. Заједничко је и то да Твртко и Душан су изненада умрели у средини марта 1391., када су напунили 52. годину. Мада, држава цара Душана се распала одмах након његове смрти, а држава Твртка после марта 1391. је постојала неко време, али је изгубила улогу регионалног лидера и није утицала на спољну политику.

У 1353 р. Стефан ІІ Котроманович помер, не залишивши після себе сина — спадкоємниця престолу. Боснійський трон посів брат Стефана — Владислав, але ненадовго, бо також пішов з життя. Як це часто траплялося в подібних ситуаціях у часи, коли різні знатні роди постійно конкурували між собою у боротьбі за центральну владу в країні, в Боснії спалахнули усобиці, учасниками яких були правителі окремих областей. Дружина Владислава — Олена — заручилася підтримкою угорського короля Лайоша І Великого. Завдяки його допомозі боснійський престол обійняв син Владислава — п’ятнадцятирічний Твртко. З ім’ям Твртка пов’язані важливі події в історії Боснії і, зокрема, перетворення її на королівство. Спочатку він правив за активної участі матері, проте досить швидко перебрав ініціативу до власних рук. Але це не принесло особливих успіхів: у другій половині 50-х років бан віддав угорцям західну частину Хумської області, а також прийняв жорсткіші умови васальної залежності.

Ситуація змінилася на краще після 1363 р., коли Лайош, звинувативши боснійців у посиленні єресі, вирядив проти Твртка два війська, одне з яких очолив особисто. Цього разу боснійцям поталанило — угорці досить швидко відступили. Твртко святкував перемогу, яка дала йому змогу позбутися статусу угорського васала.

У другій половині 60-х років XIV ст. Боснію охопила громадянська війна. Проти бана виступив його молодший брат Вук, якого підтримала частина можновладців. Твртко мусив покинути країну й звернутися по допомогу до угорського короля. Попри серйозні конфлікти, які виникали між ними донедавна, Лайош підтримав Твртка, завдяки чому той досить швидко відновив статус-кво. Толерантність Лайоша значною мірою пояснювалася тією обставиною, що Вук і його прибічники відкидали традиційну орієнтацію Боснії на Угорщину, шукаючи зближення з сербами. Для того, щоб остаточно придушити бунт, Твртку знадобилося майже три роки: сутички тривали до 1369 р. Противникам бана, серед яких провідну роль відігравали небіж Твртка Дабіша, воєвода Пурча, правитель Хумської області Санко Мілтенович, активно допомагав Нікола Алтоманович, один із сербських можновладців.

Жупан Нікола Алтоманович, столиця якого розташовувалася в місті Ужице, після загибелі короля Вукашина в битві на Мариці (1371 р.) мав усі підстави претендувати на сербський престол. Серед інших сербських правителів він вважався одним із найсильніших; підвладна йому територія починалася поблизу містечка Рудник у Центральній Сербії і сягала Адріатичного моря. Алтоманович виступав як основний і дуже небезпечний конкурент князя Лазаря; наприкінці 1371 р. він навіть відібрав у того область Рудник. Важко сказати, чим би завершилися змагання Ніколи Алтомановича та Лазаря Хребляновича за сербський престол, якби перший не налаштував проти себе більшість сусідів, а другий не скористався цією обставиною й не зібрав проти конкурента потужний союз сербських можновладців, до якого приєднався Твртко і якого підтримав угорський король Лайош. У 1373 р. союзники схопили Алтомановича в Ужице, а його землі поділили між собою.

Унаслідок поділу жупи Алтомановича бан Твртко отримав землі в Західній Сербії з містами Мілешево, Прієполє, Гацко та ін. У такий спосіб Боснійська держава розширила свої кордони за річку Дрину, яка протягом століть вважалася природною межею між Боснією і Сербією, сягнувши теренів навкруги річки Лім. Значна частина Рашки потрапила після цього під владу Твртка.

Ситуація на Балканах і навколо них у другій половині 70-х років XIV ст. відкривала для боснійського бана непогані перспективи, що виходили за межі його попередніх інтересів. Перед Твртком з’явилася реальна можливість претендувати на сербський престол, який залишався вакантним після загибелі короля Вукашина Мрнявчевича й смерті останнього з Неманичів — Уроша (1371 р.). На сербський трон також небезпідставно розраховував князь Лазар. Його надії після перемоги над Ніколою Алтомановичем зміцніли, проте й для Твртка ця перемога стала додатковим стимулом; адже після всіх цих подій його держава виявилася майже вдвоє більшою, аніж держава Хребляновича.

Легітимність претензій Твртка на сербський престол підкріплював і той факт, що його рідна баба — Єлизавета, дружина бана Стефана ІІ Котромановича — була дочкою короля Драгутина Неманича. Водночас Лазар своє право на спадщину Неманичів обґрунтовував родинними зв’язками з династією своєї дружини Мілиці. Отже, Твртко був онуком одного з Неманичів, представника основної династичної лінії, тоді як Лазар був тільки чоловіком представниці однієї з неосновних ліній, яка ніколи не посідала престолу.

Питання легітимності влади за тих часів мало надзвичайну вагу, у зв’язку з чим позиції боснійського бана були міцнішими, аніж у його основного конкурента. Втім до прямої сутички між Твртком і Лазарем справа не дійшла. Обидва вони виявили мудрість і політичну зрілість, надавши один одному змогу діяти за власними планами й зберігши партнерські стосунки, що склалися в боротьбі проти Ніколи Алтомановича. Лазар намагався об’єднати під своєю рукою сербські землі, діючи здебільшого шляхом установлення родинних зв’язків з іншими правителями. Твртко в 1377 р. проголосив себе королем Сербії та Боснії, прийнявши після цього, відповідно до традиції, що склалася у сербських правителів ще за Неманичів, ім’я Стефан Твртко.

Протягом 1377—1390 рр. король Твртко зміцнював як власну державу, так і особисту владу. Боснія стала наймогутнішою серед усіх балканських країн. Цьому сприяли зовнішні обставини, але не меншою мірою й такий суб’єктивний чинник, як неординарні особисті якості Твртка.

Під час війни Венеції проти Генуї 1378—1381 рр. Твртко розширив сферу впливу на півдні держави, що дало змогу впритул підійти до вирішення надзвичайно важливого питання стосовно забезпечення виходу країни до моря (Боснія користувалася портовими послугами Дубровника). Місце для будівництва нового міста-порту було вибране на північному боці Которської затоки, а грамоту з цього приводу боснійський король підписав 2 грудня 1382 р. (сьогодні це місто має назву Херцег Нові й розташоване на території Чорногорії).

Чвари в Угорщині, що спалахнули після смерті Лайоша (вересень 1382 р.), по-перше, дали змогу Твртку остаточно позбутися васальної залежності від угорських правителів, а по-друге, сприяли активізації його зусиль, спрямованих на розширення своїх володінь за рахунок колишніх угорських територій (Хорватія, Далмація).

Угорський престол після Лайоша успадкувала його старша дочка Марія; проти неї виступили окремі хорватські можновладці (брати Хорвати, один з яких — Іван — був баном Мачви, інший — Павле — загребським біскупом, та їхній дядько Іван Паліжна). У пошуках підтримки за межами країни вони досить швидко згуртувалися навколо боснійського короля. Твртко у певний момент обернувся на неприхованого противника королеви Марії, своєю активною допомогою рятуючи раз по раз від остаточної поразки її опонента — принца Ладислава — та його прибічників.

У серпні 1388 р. великий османський загін під проводом Шаїна з’явився на території Боснії. 27 серпня, неподалік від міста Білеча, боснійське військо під командуванням воєводи Влатко Вуковича зустріло турків і розбило їх ущент. Твртко продовжував активну політику в Далмації, проте вже наступного року мусив зосередити свої зусилля на новій османській загрозі: проти союзної Сербії з великою армією вирушив султан Мурад. Зрозумівши небезпеку, яка загрожувала не тільки Сербії, а й Боснії, Твртко вирядив на допомогу князеві Лазарю великий загін під проводом Влатко Вуковича; разом із боснійцями до Лазаря прибув і хорватський союзник Твртка — Іван Паліжна.

Битву на Косовому полі (28 червня 1389 р.) в тогочасній Боснії сприйняли специфічно. Воєвода Вукотич, виходячи, очевидно, з того, що Мурад загинув у битві, й турки відразу після бою покинули Сербію, повідомив Твртка про перемогу християнського війська князя Лазаря. Твртко, у свою чергу, поділився радісною новиною з деякими західними сусідами, а також із жителями далматинських міст. При цьому повідомлення до міста Трогів було відправлене з двору боснійського короля 1 серпня, отже, навіть через місяць після битви оцінка її наслідків не зазнала змін.

Ще у 1388 р. Твртко установив контроль над значною частиною Хорватії. Протягом першої половини 1390 р. залежність від боснійського короля визнали всі далматинські міста (крім Задара та Дубровника), а також острови Хвар, Брач і Корчила. У деяких документах, датованих липнем — серпнем 1390 р., з’являється новий титул Твртка: «король Рашки, Боснії, Далмації, Хорватії та Примор’я».

У цей час держава Твртка переживала добу найвищого піднесення. Боснія стала найбільшою за територією балканською країною: до її складу входили, крім традиційно боснійських земель і частини Рашки, майже все Далматинське узбережжя й так звана Вузька (Стара) Хорватія. На півночі боснійські кордони сягали річок Сави й Уни, на півдні — Адріатичного моря, на сході — річок Дрини, Ліму й Морачи. Після загибелі князя Лазаря Твртко мав можливість ще більше розширити свої володіння на південному сході, проте не скористався нею — або з морально-етичних міркувань, або не бажаючи наближатися впритул до земель, підкорених Османською імперією.

На межі 80—90-х років ХІV ст. Боснія була найбільшою й наймогутнішою серед держав Балканського півострова, поступаючись тільки Порті. Вона була політичною, економічною та військовою силою, здатною претендувати не тільки на субрегіональне (у центральній частині Балкан), а й на регіональне (усі Балкани, Центральна Європа) лідерство. Дехто із сербських істориків порівнює Боснію часів Твртка з державою царя Душана, наголошуючи, що перша мала набагато більше шансів на тривале існування, аніж друга. Вони пояснюють це етнокультурною однорідністю Боснії, на відміну від суміші різноманітних народів, що їх зібрав Душан, «цар сербів, греків і албанців».

Між державами Твртка і Душана є ще одна спільна риса: обидві вони стали результатом діяльності їхніх правителів і обидві занепали, коли ті померли. Їх об’єднує й те, що Твртко, як і Душан, помер раптово у середині березня 1391 р. на п’ятдесят другому році життя, перебуваючи в розквіті сил і в зеніті слави. Щоправда, держава царя Душана розпалася відразу після його смерті, тоді як держава Твртка після березня 1391 р. існувала певний час, утративши роль регіонального лідера й активність у зовнішній політиці.