Нестајање Босанске државе

Босански престо после Твртка је добио његов ујак – Дабиша, који није могао да савлада са богаташима и постао је играчка у њиховим рукама. Против њега су били и спољнополитички фактори: земље-комшије, пре свега Мађарска, су се трудиле да врате изгубљене територије. То је проузроковало губљење краљевском влашћу улоге централног руководилаца у земљи. Неке су области, које имале су одређену независност за време Твртка, ојачале и даље градиле своју политику одвојено од босанског краља. Дабиша је контролисао само Централну Босну, а остала територија јебила у рукама богаташа: кннеза Павле Раденовића, војводе Влатка Вукотића (кога је наследио синовац Сандаљ Хранић 1392. г.), браће Радивојевић, Хрвоје Вукчића који је имао најјачи утицај на збивања у земљи.зато Хрвоје Вукчића и његовог брата Вука су прогласили бановима Хрватске и Далмације 1391. г.

Озбиљни проблеми су се појавили 1393. г., када мађарски краљ Сигизмунд је почео да тражи од Дабише враћање зависности Босне од Мађарске. Дабиша није могао да се противи томе, зато је и потписао Ђаковачки споразум (по називу града) где је пристао на све мађарске услове. Тамо се радило о томе да Босна поново зависи од Мађарске и да Дабиша заузима до смрти босански престо, а после тога престо ће да пређе Сигизмунду.

Ђаковачки споразум није одговарао босанским интересима, али је имао по Босну и позитивно значење: територија земље се није променила. Против споразума је наступао део босанских феудалаца на челу са Иваном Хорватом. Али нису могли да организују отпор мађарској војсци краља Сигизмунда. Дабиша је био на страни Хорвата, али то није га спасило од освете мађарског монарха. Сигизмунд је искористио устанак босанских феудалаца као узрок за нове претензије. Овај пут је захтевао да Дабиша одрекне од владе у Хрватској и Далмацији. Дабиша је пристао и на то. Ускоро, у септембру 1395. г., Дабиша је умро, а босански престо је заузела његова удовица Јелена. То није било у складу са Ђаковачким споразумом, али Сигизмунд се спремао у то време за рат са Турцима и није могао да се бори за босански престо. Оставио је решење тог питања до бољег времена.

Краљица Јелена је утицала на унутрашњу и спољну политику још мање него њен супруг. Она је заузимала босански престо до 1398. г., али влада фактички је била у рукама најјачих феудалаца: Павле Раденовића, Сандаља Хранића, Хрвоје Вукчића. Хрвоје је предложио кандидата на престо – Остоје Христића, који је испуњавао вољу Хрвоје за време свог руководства (1398. г. – 1404. г.).

1398. г. Босна је два пута постала жртва агресије са стране Османске империје и Мађарске, и два пута је славила победу. У јануару огромна турска војска је морала да бежи од хладноће и снега. У јулу краљ Сигизмунд, који није био задовољан развојем догађаја у Босни, је пробао да окрене ситуацију на своју корист, али Мађара је чекао јак отпор. Они су схватили да неће тако лако победити, зато су се вратили код себе. Хрвоје, када је пратио Мађара, је освојио Дубицку жупу.

Збивања између XIV – XVв. су донели за Хрвоје Вукчића нове успехе и још више појачали његову улогу и положај у држави. 1400. г. Остоје је га наградио за добру службу облашћу Ливно, након чега готово цела Западна Босна је била под његовом влашћу. Мада, 1402. г. хрватски бан Мирко Бубек је искористио одсутство Хрвоје и вратио Дубицку жупу, али Вукчић је добио нове земље у Далмацији. У јесен 1403. г. је један од претиндента на мађарски престо – краљ Неаполитански Владислав (који је добио подршку од Остоје и Хрвоја) – је ставио Вукчића на дужност главног испуњавача власти у Мађарској, Хрватској, Далмацији и Босни. У то време је и поклонио њему острва Брач, Хвар, Корчулу и град Сплит. Хрвоје је добио од Владислава још један поклон – титулу херцега, а то је њему дозволило прогласити своје земље независном државом.

У то време су међусобни ратови у Мађарској се завршили победом главног непријатеља краља Владислава – Сигизмунда, који је одмах почео да уређива своје земље. Крајем 1403. г. се појавио са војском у Босни. Краљ Остоје није хтео да ризикује и признао победу мађарског владара. То је изазвало незадовољство једног дела босанских феудалаца, између којима су били Хрвоје Вукчић и Сандаљ Хранић. Остоје је пробао да балансира међу њима, али није могао и 1404. г. у мају престао је да буде краљ Босне. Нови краљ Босне је Твртко II Твртковић који је био потпуно зависан од владе оних који су га ставили на престо (од Хрвоје Вукчића и Сандаља Хранића). Твртко II је заузимао престо до 1408. г. Исте године пуно се догодило озбиљних промена у Босни: краљ Сигизмунд је почео рат против њих и победио, после чега његову власт су признали чак и они који су до последњег момента подржавали Владислава. У новембру 1408. г. Остоја је поново постао краљ Босне. Сигизмунд није био задовољан испуњењем Ђаковачког споразума, зато током 1410. г. – 1411. г. неколико пута је покушао да освоји Босну. На његовој страни су били Хранић, Вукчић, који је био на челу једног мађарског одреда, српски деспот Стефан Лазаревић, а против њега – Сандаљ Хранић и Павле Раденовић.

Међусобни ратови су трајали у Босни следећих неколико година, а то је проузроковало пуни хаос у земљи. 1415. г. Хрвоје Вукчић се обратио код Турака да му помогну. То је имало веома озбиљне последице по главне учеснике конфликата. Ускоро Османска империја је постала главни спољни фактор, који је утицао на унутрашњу политичку ситуацију у Босни, а Мађарска је отишла на други план. Тако су Турци почели да се припремају за главни напад, који се завршио по Босну губљењем независности 1463. г.

Прво Турци су, као алтернатива владавине Мађарске, добили подршку у Босни не само феудалаца, него и одређеног дела обичних људи. Од Османске империје су чекали нове методе решавања проблема, између којих је био проблем вероисповести (толеранција ислама односно православне вере и богумилства је била много већа, него агресиван приступ католоцозма ка том проблему).

Догађаје (20-30-х година XV в.) у Босни су везане за грађански рат. Економско стање и услови живота већине становништва су се погоршали, османски утицај се појачао. Сандаљу Хранићу је припадала главна улога у решавању унутрашњих политичких питања. Босански престо су заузимали по реду Остоја (умро је 1418. г.), његов син Стеван (де факто до 1420. г., де јуре до смрти 1423. г.), Твртко II (умро је у новембру 1443. г.). мађарска је време од времена покушала да врати своје позиције у Босни; Босна и Србија су ратовале између себе – покушале да реше територијално питање око града Сребреница. Активно учествовати у унутрашњим босанским збивањима је хтела Венеција; велики утицај је имао Дубровник.Верски плурализам је проузроковао процес дезинтеграције државе, кочио је идеју босанске независности. У земљи је постојало 4 вероисповести (богумилство, православље, католицизам, ислам). Најјачи су били богумили, који нису подржавали никакву краљевску власт и централизацију.

Стефан Томаш (остојин син) је постао краљ после Твртка II (1441. г. – 1461. г.). Њега нису подржавали неки босански владари на челу са најјачим од њих, синовцем Сандаља Хранића – Стефаном Вукчићем, који је добио подршку од Османске империје, неких мађарских феудалаца на челу са Германом Цељским који је хтео да добиле босанску круну, и богумили. Томаш се спасио само захваљујући подршци папске курије (зато је променио веру и примио католицизам) и другог мађарског феудалаца, конкурента Германа Цељског – Јанко Хуњади.

Објективни и субјективни околности нису омогућили Томашу да разради стратегију и тактику борбе за сачување босанске независности од османске претње, која се повећавала сваког дана. Босна је за време његоввог владања као и пре страдала од међусобних ратова и губила нове територије. Највећи територијални губитак је био отцепање 1448. г. земаља херцега Стефана. Ускоро по титули њиховог владара ове земље су добиле назив „Херцеговина“. 1454. г. султан је био веома задовољан освајањем Константинопола и затражио од Томаша четири босанских градова. А кроз три године је послао у Босну велики одред радника, који је бранила војска од 8.000 војника, да би су изградили мост преко Саве. Фактички савезници су напустили Томаша. Он је направио покушај да поправи положај кроз уједињење Босне и Србије на челу са својим сином Стефаном Томашевићем, али није успео.

После освајања Србије Турцима 1459. г., постало је јасно да је на реду Босна. У јулу 1461. г. Томаш је умро, а престо је добио његов син Стефан, који је био последњи босански краљ. У пролеће 1463. г. османски одреди су почели чешће долазити у Босну и Херцеговину. Стефан је схватио безнадност свог положаја и предложио султану потписати уговор, где је предвиђено сачување статус-кво на петнајест година, али није добио одговор на свој предлог. У мају 1463. г. султан уз јаку војску је ушао на територију Босне и почео је љено освајање. Тај рат је трајао само шест недеља и завршио се потпуном победом Турака. Босанци готово нису се противили томе. Краља Стефана Томашевића, као и већину босанских богаташа, су убили по наруџбини султана. У сваком већем граду земље су се налазили османски одреди. Босна је престала да постоје као независна држава.

Босна се развијала даље социјално и економски као друге српске земље. Неке разлике су биле, што се објашњавало њеним географским положајем. У главном, како сматра већина историчара, Босна је увек била „периферија периферије“.

Боснійський престол після Твртка успадкував його дядько — Дабіша, котрий за відсутності особистого авторитету не зміг приборкати сепаратистські прагнення можновладців, дуже швидко перетворившись на іграшку в їхніх руках. Проти нового короля діяли й зовнішньополітичні чинники: країни-сусіди Боснії, насамперед Угорщина, намагались повернути собі території, втрачені за правління Твртка. Усе це разом — недостатній авторитет нового короля, сепаратизм феодалів, загрози ззовні — призвело до того, що королівська влада, яка формально зберігалася в Боснії до 60-х років XV ст., фактично втратила роль центрального проводу вже через кілька років після смерті Твртка. Натомість окремі області, що й за Твртка мали певну автономію, ще більше зміцнили й взяли курс на політику, практично незалежну від нового боснійського державця. Реально Дабіша контролював тільки частину Центральної Боснії, тоді як значно більші терени перебували в руках можновладців: князя Павле Раденовича, воєводи Влатко Вуковича (наступником якого став у 1392 р. його небіж Сандаль Хранич), братів Радивоєвичів, Хрвоє Вукчича, котрий мав найбільший авторитет і мав найсильніший вплив на хід подій у країні. Не випадково саме Хрвоє Вукчича, разом з його братом Вуком, ще влітку 1391 р. проголосили хорватсько-далматинськими банами.

Серйозні проблеми для Дабіши виникли в 1393 р., коли на нього почав чинити тиск угорський король Сигізмунд, вимагаючи відновлення васальної залежності Боснії від Угорщини. Ресурсів для опору Дабіша не мав, через що мусив прийняти умови Сигізмунда, уклавши з ним Джаковацьку угоду (від назви міста, де проходили переговори). Згідно з нею Дабіша визнавав підпорядкованість Боснії монарху Угорщини. Також зазначалося, що Дабіша залишатиметься на боснійському престолі до кінця життя, а після його смерті корону успадкує Сигізмунд.

Джаковацька угода, безумовно, йшла врозріз із боснійськими інтересами, проте вона мала для Боснії і позитивне значення, оскільки залишала недоторканною територію країни. Проти угоди виступила частина боснійських феодалів на чолі з Іванишем Хорватом. Однак вони не змогли чинити організований опір угорському війську короля Сигізмунда. Дабіша не підтримував Хорвата, але це не врятувало його від помсти угорського монарха. Сигізмунд скористався повстанням боснійських феодалів як приводом для висунення нових претензій. Цього разу він зажадав, щоб Дабіша відмовився від влади над Хорватією і Далмацією. Тому не залишалося нічого іншого, як погодитися й на це. Незабаром, у вересні 1395 р., Дабіша помер, а боснійський трон, згідно з ухвалою провідних боснійських можновладців, обійняла його вдова Олена. Це суперечило Джаковацькій угоді, але Сигізмунд, що в той час готувався до вирішальних битв з турками, не став вимагати негайного забезпечення власних прав на боснійський престол, відклавши розв’язання цього питання до кращих часів.

Королева Олена справляла ще менший вплив на внутрішньо- та зовнішньополітичну ситуацію, аніж її чоловік. Вона протрималася на престолі до 1398 р. завдяки вдалому для себе збігові обставин, хоча фактично влада в Боснії на той час належала трьом наймогутнішим феодалам: Павле Раденовичу, Сандалю Храничу, Хрвоє Вукчичу. Хрвоє висунув наступного кандидата на престол — Остою Христича, який протягом усіх років свого правління (1398—1404) слухняно виконував його волю.

Протягом 1398 р. Боснія двічі ставала жертвою агресії з боку Османської імперії та Угорщини — й двічі святкувала перемогу. У січні численне турецьке військо мусило відступити, втікаючи від несподівано холодної зими й величезної кількості снігу. У липні король Сигізмунд, якого аж ніяк не влаштовував розвиток подій у Боснії, зробив спробу повернути ситуацію на свою користь. Однак мадяри зустріли впертий опір і, зрозумівши, що швидкої перемоги не здобути, припинили похід. Хрвоє, переслідуючи угорців, захопив Дубицьку жупу.

Події на зламі XIV—XV ст. принесли Хрвоє Вукчичу нові успіхи й ще більше посилили його роль і становище в державі. У 1400 р. він одержав від Остої як винагороду за вірну службу область Лівно, після чого майже вся Західна Боснія опинилася під його владою. Щоправда, в 1402 р. хорватський бан Мирко Бубек, скориставшись відсутністю Хрвоє, повернув собі Дубицьку жупу, але Вукчич надолужив утрачене в іншому напрямку — у Далмації. Восени 1403 р. один із претендентів на угорський престол — король Неаполітанський Владислав (саме його підтримували Остоя та Хрвоє) — призначив Вукчича своїм головним намісником в Угорщині, Хорватії, Далмації та Боснії, подарувавши йому острови Брач, Хвар і Корчулу, а також місто Спліт. Хрвоє одержав від Владислава ще один подарунок — герцогський титул, що, де-юре, давало йому право вважати свої володіння окремою, цілком самостійною державою.

Тим часом, усобиці в Угорщині завершилися перемогою основного противника короля Владислава — Сигізмунда, котрий негайно взявся наводити порядок у своїх володіннях і вже наприкінці 1403 р. з’явився з військом у Боснії. Король Остоя не ризикнув виступити проти нападника й визнав перемогу угорського державця, що викликало невдоволення частини боснійських феодалів, у тому числі й Хрвоє Вукчича та Сандаля Хранича. Остоя намагався балансувати між сторонами, що протистояли одна одній, однак це йому не вдалося й у травні 1404 р. його усунули від влади. Новим королем Боснії став Твртко ІІ Тврткович, залежність якого від тих, хто привів його до влади (насамперед від Хрвоє Вукчича та Сандаля Хранича), була майже абсолютною. Твртко ІІ залишався на престолі до 1408 р. Цей рік приніс Боснії та боснійцям серйозні зміни: король Сигізмунд знову виступив проти них і здобув перемогу, внаслідок чого його владу визнали навіть ті, хто до останнього підтримував Владислава. У листопаді 1408 р. королем Боснії знову проголосили Остою. Не до кінця задоволений з досягнутого й, очевидно, маючи на меті домогтися виконання умов Джаковацької угоди, Сигізмунд протягом 1410—1411 рр. здійснив кілька походів на Боснію. Його союзниками тепер були Хранич, Вукчич, який навіть очолив один із загонів, виряджених угорським королем проти боснійців, і сербський деспот Стефан Лазаревич, а основними противниками — Сандаль Хранич і Павле Раденович.

Усобиці в Боснії тривали й у наступні роки, внаслідок чого в країні запанував цілковитий хаос. У 1415 р. сталася подія, що мала дуже серйозні наслідки як для основних учасників цих конфліктів, так і для держави в цілому: Хрвоє Вукчич звернувся по допомогу до турків. Незабаром Османська імперія перетворилася на вагомий зовнішній чинник, що впливав на внутрішньополітичну ситуацію в Боснії, дуже швидко відсунувши Угорщину на другий план. У такий спосіб розпочалася підготовка до вирішального наступу турків, що завершився для Боснії втратою державності в 1463 р.

На перших порах турків, як альтернативу домінуванню Угорщини, підтримала в Боснії не лише феодальна верхівка, яку підштовхували до цього інтереси змагань з конкурентами, а й значна частина простого люду. Від Османської імперії чекали нових способів розв’язання проблем, у тому числі й питання віросповідання (толерантність ісламу стосовно поширених у Боснії православ’я та богомильства була набагато вищою порівняно з агресивною нетерпимістю католицтва).

Події в Боснії у 20—30-ті роки XV ст. в основному пов’язані з перманентною громадянською війною, дальшим погіршенням економічної ситуації та умов життя більшості населення, поступовим зростанням османського впливу й присутності. Головну роль у вирішенні внутрішньополітичних питань відігравав Сандаль Хранич, а боснійський престол по черзі обіймали Остоя (помер у 1418 р.), його син Стеван (де-факто до 1420 р., де-юре до смерті в 1423 р.), Твртко ІІ (помер у листопаді 1443 р.). Угорщина час від часу намагалася робити кроки, спрямовані на повернення її колишніх позицій у Боснії; Боснія та Сербія воювали між собою, намагаючись розв’язати територіальні суперечки навколо міста Сребрениця. Традиційно активну роль у внутрішньобоснійських справах прагнула відігравати Венеція; значний вплив справляв Дубровник. В умовах релігійного плюралізму, наявності на території країни прихильників відразу чотирьох віросповідань (богомильства, православ’я, католицизму, ісламу), найбільшу вагу мали богомили, які виступали проти будь-якої королівської влади, будь-якої централізації і тим самим об’єктивно сприяли процесові дезінтеграції країни, гальмували утвердження боснійської державної ідеї.

Наступним, після Твртка ІІ, боснійським королем став Стефан Томаш, син Остої (1443—1461 рр.). Проти нього виступили окремі боснійські можновладці, очолювані найвпливовішим на той час у Боснії феодалом, небожем Сандаля Хранича — Стефаном Вукчичем, якого до того ж підтримували Османська імперія, частина угорських феодалів, зокрема Герман Цельський, який претендував на боснійську корону, а також богомили. Томаш урятував ситуацію лише завдяки підтримці папської курії (заради цього він прийняв католицтво) та іншого мадярського феодала, конкурента Германа Цельського — Янко Хуняді.

Обставини як об’єктивного, так і суб’єктивного характеру не дали змоги Томашеві виробити стратегію і тактику боротьби за збереження боснійської державності перед лицем османської загрози, що дедалі зростала. Боснія в добу його правління, як і раніше, потерпала від чвар, втрачала нові й нові області. Найбільшою територіальною втратою було відокремлення в 1448 р. земель, що належали герцогові Стефану. Незабаром, зважаючи на титул їхнього володаря, ці землі дістали назву «Герцеговина». У 1454 р. султан, окрилений захопленням Константинополя (1453 р.), зажадав від Томаша передання туркам чотирьох боснійських міст, а через три роки вирядив до Боснії великий загін робітників, які мали під захистом 8-тисячного війська збудувати переправи через річку Сава. Фактично покинутий напризволяще західними союзниками, Томаш зробив спробу бодай частково виправити становище через об’єднання Боснії та Сербії під владою свого сина Стефана Томашевича, проте це йому не вдалося.

Після падіння Сербії в 1459 р. стало зрозуміло, що наступною на черзі стане Боснія і, що загарбання її турками є лише питанням часу. У липні 1461 р. Томаш помер, престол успадкував його син Стефан, якому судилося бути останнім боснійським королем. Навесні 1463 р. османські загони почали регулярно здійснювати рейди проти Герцеговини та Боснії. Стефан, розуміючи безвихідь свого становища, запропонував султанові договір, який передбачав збереження статус-кво на п’ятнадцять років, але відповіді на свою пропозицію не одержав. У травні 1463 р. султан на чолі потужної армії вступив на територію Боснії, крок за кроком просуваючись углиб країни й захоплюючи одне за одним усі найважливіші міста. Похід тривав лише шість тижнів і завершився цілковитою перемогою турків, без жодної серйозної битви й практично без опору боснійців. Короля Стефана Томашевича, як і більшість боснійських можновладців, за наказом султана стратили. У всіх основних містах країни розмістилися османські загони. Боснія перестала існувати як самостійна держава.

Соціально-економічний розвиток Боснії в цілому відбувався так само як і в інших сербських землях. Певні відмінності зумовлювалися в основному її розташуванням, або, за твердженнями деяких істориків, тим, що вона протягом майже всієї своєї історії залишалася «периферією периферії».